Погледајте наступ Џорџа Фридмана — америчког политиколога, оснивача и директора приватне обавештајно-аналитичке организације STRATFOR — из 2015. године и одмах ће вам бити јасан данашњи конфликт у Украјини.

Ни једно место на свету не може да живи у вечном миру. Чак ни САД. Мислим да су и САД готово увек биле захваћене ратовима.

У будућности ће и Европа, која се више никада неће вратити у време почетка двадесетог века, имати ратове и мирне прериоде. Наравно да неће бити 100 милиона убијених као у прошлом рату, али идеја о «европској изузетност» биће прва жртва. У Европи ће бити сукоба.

У Европи је било конфликата, у Југославији и сада у Украјини. А поводом односа Европе према Сједињеним Државама — ми немамо односе са тзв. «Европом». Ми имамо односе са Румунијом, ми имамо односе са Француском и тд., али не и са «Европом» са којом САД имају неке односе.

Исконски спољнополитички интереси САД током векова, за време Првог, Другог и Хладног рата увек су се концентрисали на односе између Русије и Немачке, зато јер би уједињени они били једина сила која би за САД биле важна витална претња. Наш главни задатак је увек био да не дозволимо њихов савез.

Ако сте Украјинац онда вам је животно важно да нађете некога ко би био једини ко вам може помоћи, а то су Сједињене Државе. Прошле недеље Украјину је посетио командант америчких копнених снага за Европу генерал Бен Хоџес. Тамо је он јавно саопштио да ће у Украјину ускоро, и то званично, доћи амерички војни саветници, пре тога то је било незванично. Он је тамо делио америчке војне медаље украјиниким војницима иако америчко правило војне службе забрањује да се странци одликују медаљама. Он је то ипак учинио јер је желео да покаже да је украјинска армија његова армија. Затим је отишао и у Прибалтичким државама саопштио да ће САД испоручивати оружје, артиљерију и друго наоружање прибалтичким државама, Румунији, Пољској и Бугарској. То је веома интересантан аспект.

А јуче су САД објавиле да имају намеру да шаљу оружје Украјини, иако је вест касније била демантована, оружје ће се ипак испоручивати.

У свим својим акдивностима САД дејствују заобилазећи НАТО јер одлуке у НАТО доносе сви чланови једногласно, а свака држава појединачно може да уложи вето. Турци могу да уложе вето макар ради забаве. Суштина свега је то што САД успостављају «санитарни кордон» око Русије. И русија то зна. Русија мисли да се САД спремају да поделе Руску Федерацију. Али, како је рекао Питер Лори: «Ми не желимо да вас убијамо, већ да вам мало нанесемо бол».

У сваком случају вратили смо се старој игри. И ако питате шта мисли Пољак, Мађар, или Румун, видећете да они живе у потпуно другом свемиру који Немац не разуме, а Немци живе у потпуно другом свемиру од Шпанаца. У Европи нема јединственог става. Али, да сам ја Украјинац радио бих исто то што они сада раде — покушавао би у све да увучем САД.

Сједињене Државе имају фундаментални интерес да контролишу све океане на планети. Нико и никада раније није чинио ништа слично. Због тога можемо да извршимо инвазију било где на планети, а нас нико не може да нападне. То је огроман распоред силе. Контрола океана и космоса је основа наше власти. Најбољи начин да уништимо непријатељску морнарицу је да не дозволимо непријатељу да изгради своју флоту. Британска Империја је изабрала пут да не дозволи настанак снажне морнарице у Европи тако што је свађала Европљане.

Препоручио бих да се следи политика коју је Роналд Реган примењивао у Ирану и Ираку. Реган је подржавао обе зараћене стране тако што нису ратовали са нама већ међусобно. То је било цинично, то је било аморално, али је зато функционсало. То вам је сва суштина: САД нису у стању да окупирају целу Евроазију. Чим чизма нашег војника ступи на Евроазијску земљу, ми аутоматски губимо бројно стање наше армије. Ми можемо да разбијемо непријатељску армију, али нисмо у стању давојно окупирамо Ирак.

Идеја да је америчка армија, која броји 130.000 војника у Ираку, способна да окупира земљу од 25 милиона људи… Знате, чак је однос броја полиције и становника Њујорка већи од односа наших војника и ирачког становништва. На тај начин, ми нисмо способни да свугде шаљемо нашу војску, али зато можемо да подржавамо међусобно суобљене стране да би биле заузете међусобним непријатељством. Можемо да их подржавамо политички, финансијски, да им дајемо војну помоћ и да им шаљемо наше саветнике.

Смо у крајњим случајевима, као што смо учинили у Јапану…, не, у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, тамо смо се умешали војно са тактиком превентивног удара. Тактика превентивних удара не подрзумева уништење и пораз непријатеља, њен је циљ да се непријатељ избаци из равнотеже. То смо радили у сваком рату, на пример у Авганистану смо избацили Ал Каиду из равнотеже. Али, наш проблем — још увек младих и глупих — када избацимо противника из равнотеже је што себи не кажемо: «Готово, урадили смо посао, идемо кући», уместо тога кажемо: «Како смо лако то урадили, хајде да овде још изградимо демократију». То су моменти у којим нас хвата малоумље.

Зато је суштински одговор на ово питање да се САД не могу војно уплитати свугде у Евроазији. То је потребно чинити селективно и веома ретко. Војна инвазија је за нас крајња мера и последња могућност, ми не можемо одмах да шаљемо нашу војску.

Британси у своје време нису одмах окупирали Индију, они су ставили под контролу неке индијске државе и међусобно их хушкали. Британци су и своје официре слали у индијску армију. Римљани у своје време такође нису слали своје регионе у одређене провинције, већ су једноставно на власт доводили проримске владаре. То су били владари које је инсталирао Рим да владају, они су били одговорни за границе Ријске Империје. Тако је било и у случају Понтија Пилата.

На тај начин, империје, које покушавају да владају територијама директно војном силом, распадају се као што је то било у случају, на пример, нациста. Зато што за такве подухвате, нико нема довољно снаге. Треба радити паметно.

Питање које је сада за Русе на дневном реду да ли могу од Украјине да учине тампон зону између Русије и Запада, и да ли Украјина може бити бар неутрална земља или ће се Запад у Украјини пробити тако далеко да ће од Стаљинграда бити на свега 100, а од Москве 500 километара. Статус Украјине за Русију представља виталну претњу. А и Руси једноставно не могу ово питање да забораве и оду. За САД ово питање гласи шта ако Русија настави да се качи за Украјину, ко ће онда Русију да заустави? Зато није случајно што је генерал Хоџес, кога су САД учиниле одговорним за све ово, недавно објавио да ће САД послати армију за брзо реаговање у Румунију, Бугарску, Пољску и прибалтичке земље. Овим активностима САД спремају «Intermarium», територију између Балтика и Црног мора — о чему је маштао још Пилсудски.

САД сматрају да овај концепт решава проблем.

Међутим, питање на које немамо одговор јесте шта ће у таквој ситуацији предузети Немачка. Права непознаница у једначини Европа јесу Немци. Када САД успоставе појас безбедности, не у Украјини, већ појас безбедности на Западу, а Руси покушају да преотму Украјину, шта ће у том случају Немци да ураде — ми то не знамо. Немачка се налази у веома својеврсној ситуацији. Бивши канцелар Герхард Шредер је у Савету директора Газпрома. Немци генерално имају веома компликован и својеврсан однос према Русима. Немци ни сами не знају шта да раде у таквој ситуацији. Они морају да извозе своју робу, али Русија није толико велико тржиште. С друге стране Немци ће изгубити слободну трговину са Русијом па ће морати да организују пласман свог извоза још негде.

Већ неколико векова за Сједињене Државе увек је исконски и основни страх био да се немачки капитал и немачке технологије не споје са руским природним ресурсима и радном снагом у непобедиву комбинацију која би Сједињеним Државама утерала у кости паклени страх. Дакле, шта се ту може предузети данас како се та (руско-немачка) комбинација не би остварила? САД у тим околностима имају свој адут који су отворено ставили на сто: то је линија између Прибалтика и Црног мора.

Руси своје карте увек отворено показују — Русима треба бар неутрална Украјина, никако прозападна. Белорусија је посебна тема. Ако неко у овом тренутку зна одговор на питање шта смишљају Немци, он би, у оваквој ситуацији, разумео како ће изгледати историја у наредних 20 година. На жалост, Немци су неодлучни, никако да се определе. И то је вечити проблем Немачке. Немачка је најјача економска држава, али геополитички веома осетљива и зато Немци никада не знају како да те две ствари повежу у једно. Од 1871. то је вечито «немачко питање». Генерално и Европе. Замислите се над «немачким питањем» које је данас поново на дневном реду. То је питање које ми треба да поставимо, а ми не знамо како да га поставимо зато што не знамо шта Немци мисле да предузму.

Повезани текстови