Ратна морнарица Руске Федерације ове године треба да добије четири нове подморнице укључујући и нуклеарну подморницу Белгород која треба да буде први носач нуклеарног Посејдона. Док једини руски носач авиона Адмирал Кузњецов буде на ремонту до 2022. године, Русија неће уопште да жури са изградњом нових. У овом издању говоримо зашто су, у овој фази, подморнице за нас важније од носача авиона.

Поморска сила било које државе детерминисана је способношћу њене морнарице да решава геополитичке задатке што директно зависи од њене географске специфичности. На врхунцу своје моћи Британска империја имала је 100 ратних бродова и била приморана да више од 70 посто свог буџета троши на морнарицу зато што су јој колоније биле расуте по целој планети и захтевале константну одбрану поморске линије веза са њима.

У то време, Отоманској империји било је довољно свега 34 брода, на које је трошила 15 одсто буџета, обзиром да су јој главни изазови и претње долазили са копна. Одатле је касније настао појам принципијелне разлике између континенталне и острвске државе. Све је постало очигледно током Другог светског рата када су Сједињене Државе као острвска земља почеле жестоку борбу за контролу над Пацификом. Почетком рата имале свега 8 носача авиона, крајем рата поседовале су 99. Истина, након неколико година њихов број пао је на 20, међутим, и у наше време САД остају водећа држава када је реч о носачима авиона, док се СССР као континентална држава концентрисао на развој копнених снага. Совјетска морнарица је имала сасвим другачије задатке.

Наши задаци

За разлику од британске или америчке морнарице, совјетска Ратна морнарица имала је три задатка: да патролира релативно малом, ако се не узму у обзир само њене северне географске ширине, обалском линијом на Балтику, Црном мору и Далеком Истоку, да обезбеђује рејоне где су инсталиране стратешке подморнице, ракетоносци у Северном и Баренцовом мору и њихов прелазак под лед Северног леденог океана; као и да у случају Великог рата спречи пребацивање америчке војске преко Атлантика у Европу.

Зато су Американцима, ради продора у Европу, били потребни носачи авиона, док су Совјетском Савезу биле потребне јуришни ракетне крстарице, подморнице и стратешка авијација са задатком да спрече овај продор.

Ни данас се стратешки задатак Русије на мору није променио. Шта више, развој ракетног оружја омогућио је да се успешно контролише не само целокупно Црно море, већ и источна половина Медитерана укључујући и стратешку тачку светске логистике - Суецки канал - помоћу малих ракетних бродова чак из Каспијског мора. Балтичка флота је крстарећим ракетама Калибар успешно погодила поморске циљеве на више од хиљаду километара од европског приобаља дубоко у Атлантику. А Пацифичка флота обезбеђује довољну доминацију од Аљаске па све до јужних делова јапанског острва Хоншу.

Ето зашто су Русији данас, као и Совјетском Савезу раније, у првом реду потребне савршеније стратешке подморнице са балистичким пројектилима, јуришне подморнице — носачи крстарећих ракета, као и јуришни ракетни бродови.

На крају 2020. године руска Ратна морнарица имала је 70 подморница, укључујући и 12 нуклеарних стратешких подморница, 26 носача крстарећих ракета и 8 нуклеарних подморница за специјалне намене. Број пловних објеката под руском заставом износи 218. Током ове године њима ће се придружити још 4 подморнице и шест бродова, као и 22 пратећа брода.

Зато за нас са геополитичког аспекта није приоритетно да градимо нове носаче авиона. А пошто се свет брзо мења, нико у овом моменту не може да зна који нас задаци очекују у скоријој будућности.