Недавно је шеф руске Федералне службе за војно-техничку сарадњу Дмитриј Шугајев у интервјуу српском Гласу јавности саопштио да је Русија спремна да потенцијалним купцима понуди најсавременије наоружање укључујући и тенк Т-14 Армату. У вези са тим намећу се многа питања. Зашто то чинимо и да ли треба да нас брину потенцијалне технолошке крађе? Хајде да утврдимо о чему је реч.

Русија је водећи играч на светском тржишту наоружања, подаци за 2019. годину говоре да нам припада 15 одсто тог тржишта. Дакле, ми смо другопласирани, одмах иза Сједињених Држава које продају дупло више од нас, а далеко иза налазе се Француска, Немачка и Британија.

Међутим, овде је важно нешто сасвим друго. Русија углавном извози најнапредније, технички компликоване и напредне системе. Многи од њих, посебно ПВО системи, борбени авиони и ракете често су, у својој класи, најбољи на свету. За 2019. годину промет од продаје премашио је 15 милијарди долара. Сваки пут када продамо С-400 или ловац МиГ-35, као напредне и компликоване технологије, смањујемо извозну зависност од фосилних горива.

Што се тиче саме Армате и њених извозних перспектива, можемо да кажемо да је ова машина тренутно најбољи борбени тенк на свету, што тврди и специјализовани војни недељник Џејнс. Са мишљењем овог угледног издања слажу се не само војни експерти, већ и припадници страних армија. Индија жели да обнови свој тенковски парк од 1.770 машина. Египат евидентно има 800 застарелих совјетских тенкова Т-54 и Т-55, али и две стотине Т-62 који такође траже замену. Овај списак наставља Алжир, неке блискоисточне монархије и низ земаља пацифичког региона.

У овом моменту Уралвагонзавод дорађује извозну варијанту Армате, а испоруке ће отпочети већ следеће године, након што наша војска преузме, раније уговорену, партију од 132 машине. О новом уговор са Министарством одбране за сад се не размишља па је зато логично да се ова фабрика преоријентише на извоз, како не би прекидала производни циклус. Иначе може да нам се понови ситуација слична оној у Сједињеним Државама када је након завршетка програма производње Абрамса, 2004. године, много предузећа било затворено. Од тад постоји само једина фабрика за коју се може рећи да производи тенкове. Суштини, она је у стању да модернизује или ремонтује само постојеће. Дакле, Сједињене Државе су, за свега 15 година, изгубиле квалификовану тенковску производњу.

Неће га ископирати

Продаја наоружања иностранству могућа је и потребна. Наменска производња и извоз понос су наше државе јер потврђују да друге земље имају поверење у нас јер нам поверавају оно највредније — своју безбедност.

Међутим, овде се намеће природно питање — могу ли странци, када купе тенк, извршити демонтажу до последњег шрафа и потом организовати властиту производњу?

Одговор је наравно да не могу. Водеће земље произвођачи, већ више до 50 година, извозе своје тенкове широм света, док велики купци, бар у последњих 30 година, врше демонтаже не би ли их ископирали. За сад још нико није успео да ископира примерак који би био близу оригинала. Турска од 2007. године покушава да на бази Леопарда направи свој тенк Алтај. Индија се још од 1998. године мучи са својим Арџуном. Чак је индустријски развијена Кина свој ZТZ-99 једва довела до нивоа који је близу нашег Т-90МС.

Готово је немогуће, чак и поједностављену извозну варијанту тенка, демонтирати и потом ископирати. Земље које то покушавају да учине осуђене су на неуспех јер немају индустријску базу, напредне инжењерске школе и потребно техничко искуство.

А што се нас тиче, само производњом и продајом — себи или странцима — можемо јачати компоненте нашег успеха.