На овим кадровима видите само део извештаја CIE из педесетих година прошлог века и нови совјетски тајни супер тенк тежине до 120 тона. Иако је извештај био нереалан и суштински несистематичан, ипак треба признати да је Совјетски Савез заиста радио на новом задивљујуће масивном тенку који је само издалека подсећао на илустрацију са цртежа.

У овом издању говорићемо о овом тенку и његовој судбини.

Совјетска тенковска армија је средином педесетих година запала у развојни ћорсокак. Војска је била наоружана двема врстама тешких тенкова ИеС-2 и ИеС-3 који су у то време били сам врх важећег концепта тенковске индустрије. Први није био довољно издржљив за ратна дејства, док се други, унеколико супериорнији од свог претходника, лоше показао током употребе. А био је и прилично скуп.

Потенцијални велики рат са Западом претпостављао је дуготрајну одбрану и продор по дубоко ешалонираним линијама одбране као и масовну употребу тактичког нуклеарног оружја. Тешки тенкови ИеС-2 и ИеС-3 више нису били подобни за брз продор.

Била је потребна принципијелно нова машина - вишеструко боље заштићена, опремљена новим и моћним 130-милиметарским изолученим оруђем, супер проходна, чија маса није требало да прелази 60 тона.

Уз то, требало је да буде произведена пре 1960. године.

Три покушаја

Да би задатак био успешно решен СССР је започео три паралелна пројекта нових “објеката” - број 770 у Чељабинску, и 277 и 279 у Лењинграду. Модел из Чељабинска био је покушај да се произведе “још један ИеС” и то искључиво на бази нових производних технологија. Добијен је прави монструм, исувише компликован за његов ниво борбених карактеристика. Такав је приближно био и лењинградски 277, који је у суштини представљао даљи развој пројекта Те-10, познатији као ИеС-8.

Конструктори су двеста седамдесет деветку (279) буквално изградили од нуле. Приоритет им је била проходност и издржљивост. Објект 279 имао је четири гусенице на две подужне греде, које су истовремено биле и резервоари за гориво. То је, током употребе, чак и у борбeним условима, за неколико пута смањило опасност од пожара и у потпуности искључило појам клиренса. Ово борбено возило физички није могло да се спусти на властити труп. Било је у стању да настави кретање чак и ако му је гусеница била оштећена, а имало је и један од најмањих сегментних притисака на тло.

Топови условног непријатеља, које је у то време имао на располагању, нису могли са свих дистанци да пробију елементе корпуса и куполе који су имали оригиналну форму и косину. Док су совјетска оруђа гарантовано могла да буше тенкове НАТО земаља на удаљености до 2,5 километра.

Међутим, било је и недостатака.

Није им суђено

Уз све плусеве тенк је био исувише незграпан, имао је мали борбени комплет и био је веома компликован за употребу. Војска је тешка срца 1959. године одустала од овог тенка. На крају, само један примерак “Објекта” 279 изложен је данас у Музеју оклопних возила и тенкова у подмосковској Кубинки, док су два недовршена примерка била истопљена.

Наиме, због измене у концепту савременог ратовања, више није било потребе да постоје овакви атомски монструми. Међутим, “Објект” 279 и даље је светли симбол епохе у којој су се две супер силе активно спремале за неки нови светски рат, док се инжењерска мисао развијала у неочекиваним правцима.

Срећа је што ипак нисмо морали да у реалним борбеним условима тестирамо атомски тенк.

Повезани текстови