Пре неколико година амерички аналитички центар — Corporation („Research And Development“) RAND — објавио је извештај о борбеној готовости руске армије. Стручњаци овог Центра дошли су до закључка да могућности америчких копнених снага, у области артиљерије, озбиљно заостају за руским. Са оваквим мишљењем слажу се и пољски војни експерти који су озбиљно забринути због чињеница што руска војска убрзаним темпом добија модернизоване самоходне хаубице Акација. У наставку ћете чути, зашто је Акација толико добра и како изгледа из перспективе америчког Паладина.

Самоходна хаубица 2СЗ Акација направљена је 1970. године и тиме постала материјално остварење огромног искуства из Другог светског рата, уз исправке које су узете у обзир због промена у начину вођења рата. Совјетски инжењери су артиљеријски део хаубице Д-20 поставили на гусеничну самоходну платформу. У почетку је за ове намене била предвиђена шасија тенка Т-64, али су се на крају ипак одлучили за потпуно нову конструкцију. Тако је почела прича о систему који је и дан данас основа артиљеријске ватрене моћи бригадног и дивизијског нивоа руске армије.

«Акација» је током службе имала три озбиљне модернизације. Оне су се у основи разликовале по инструментима везе и саставу нишанске опреме. Наш потенцијални непријатељ протекле 44 године није много бринуо пошто су карактеристике «Акације» биле сличне америчким самоходним хаубицама М-109 које су у масовној употреби.

Међутим, све се изменило када је Уралски завод за транспортну машиноградњу израдио модел 2С3М3 и започео серијску модернизацију свих постојећих Акација како би достигле ниво овог модела.

Потпуна обнова

Ако се претходна, да тако кажемо друга верзија, разликовала од базне — појавом аутоматизованог система управљања ватром Механизатор-М — онда је сада реч о коренитој обнови ватреног и самоходног дела. Конструктори су прво заменили цев и уградили оруђа са самоходне хаубице Мста-С. Тиме су повећали домет са 17 на 30 километара и допунили асортиман муниције високо прецизним пројектилима Краснопољ који већ при испаљивању првог пројектила, уз вероватноћу од 90 посто, сигурно уништаваог покретне мете. Друга етапа, обухватала је суштинску модернизацију самоходне шасије и механизма пуњења. Захваљујући томе, повећан је број пројектила са 40 на 46, а брзина гађања са 7 на 9 до 10 пројектила у минути, док је проходност хаубице увећана готово за једну трећину.

Финансијски исплативо!

На крају, руска артиљерија добила је систем који је по тактичко-техничким карактеристикама и ватреној моћи супериорнији од новог америчког Паладина. Обновљена Акација се, пo тактичким могућностима, приближила самоходној хаубици Мста-С.

Важно је истаћи да се Акација не производи од нуле већ је резултат релативно јефтине модернизације хаубице са добрим препорукама.

Информације ради, најновији модернизовани Паладин М109А7 кошта око 7,5 милиона долара, док руска модернизована Акација, која је по својим борбеним карактеристикама бар за четвртину боља, кошта мање од 3 милиона долара.

У наредних 12-15 година армије НАТО земаља неће добити ништа боље од седмог модела Паладина. За то време руске оружане снаге у свом саставу поседоваће најновије Акације. Због тога је више него разумљива и оправдана забринутост земаља чланица НАТО.