Пре 25 година, у мају 1995. године, у Пентагону су шампањцем наздрављали америчким инжењерима који су минирали зграду совјетске радарске станице Дарјал у градићу Скрунда у тада већ независној Летонији. Распадом СССР-а уништен је обједињени совјетски систем за откривања свих летећих објеката далеког домета. Тада се сматрало да Русија више никада неће моћи да га обнови. Међутим, нешто је ипак кренуло мимо њиховог сценарија.

Развој стратешког нуклеарног наоружања средином ХХ века принудило је СССР да већ 1948. године приступи изградњи противракетне одбране која је добила назив Систем А. Она је имала један радар за стратешко откривање Дунав-2, нишански радар који је са прецизношћу до 5 метара наводио ракете на циљ, ракете пресретаче које носе бојеве главе са субмуницијом од 16.000 убојних елемената направљених од волфрам карбида, што је било довољно да пресрећу бојеве главе на удаљености од око 70 километара од заштићеног објекта.

Американци су одговорили тако што су повећали снагу нуклеарног пуњења и број ракета за сваки циљ. Зато смо били присиљени да их пресрећемо помоћу висинских нуклеарних експлозија и да што даље померимо границе пресретања, на 500, а најбоље и на хиљаду километара од брањене територије.

Због тога је било неопходно да научимо да контролишемо простора по дубини већој од 4 хиљаде километара.

Распад система

Радар Дарјал био је врх совјетске инжењерске мисли. Он је могао да детектује објекат величине фудбалске лопте на удаљености до 6 хиљада километара у видном сектору од 110 степени. Сви стратешки радари били су обједињени у јединствени систем који је омогућавао да се под контролу ставе чак и лансирни ракетни силоси на територији Сједињених Америчких Држава.

Друга страна медаље била је у томе што је било неопходно инсталирати већи број система по ободу совјетских граница: у прибалтичком простору, Западној Украјини, Криму, Казахстану, Сибиру, Азербејџану и на Колском полуострву. Због тога се након распада Совјетског Савеза већина чворишта јединственог система нашла у зони западног утицаја и била уништена. Након тога, у руској структури осматрања настале су «зјапеће празнине». Тада су многи сматрали да ће тако заувек остати.

Прерано су се радовали

Већ 2005. године Русија је почела са изградњом новог система за упозоравање и узбуњивања о ракетним нападима на основу радарских система из породице Вороњеж који је по својим карактеристикама умногоме супериорнији од својих претходника. До 2018. године било је изграђено 8 таквих станица, једна се још увек дорађује, а за другу се планира да буде активна у текућој 2020ю години. Да би размере овог достигнућа биле јасне, рећи ћемо да радар у Лењинградској области покрива сектор од Марока до Шпицбергена. у Армавиру - од Јужне Европе до северне обале Африке. Из Калињинградске области контролише се простор над Европом укључујући и Велику Британију.

На тај начин, Русија је у потпуности обновила непрекидност радарског опсега, чиме је по могућностима значајно превазишла и сам Совјетски Савез. Након што су Вороњежи у потпуности заменили старе типове радара — модернизацијом станица првог таласа до 2025-27. године — биће обезбеђена контрола не само светског океана, већ и читаве територије Сједињених Америчких Држава.

Тренутно се вороњешке границе допуњују другом линијом — радарима Контејнер — који виде ван хоризонта и намењени су да детектују нисколетеће крстареће ракете и дронове. Први радар из ове серије почео је да дежура крајем 2019. године у Републици Мордовији. Детаљније о томе, чућете у нашим наредним издањима.