До средине ХХ века подморнице су биле намењене да нападају непријатељске бродове, али када су Американци масовно почели да уводе своје стратешке подморнице, то је натерало Совјетски Савез да смисли нешто што треба да их уништава.

У оквиру програма Аргус, из 1973. године, који је персонификовао противподморничку одбрану државе, био је направљен комплексни систем Нептун за потербе обавештавања о подводној ситуацији. Његова централна карика скупљала је и уопштавала информације које су долазиле из различитих извора почев од бродова па све до сателита. У случају да је непријатељ откривен њега је требало да унуште нуклеарне подморнице треће генерације пројекта 945 Баракуда.

Пошто је била пројектована још `70-тих година прошлог века, нуклеарна подморница Баракуда има непоновљиву двокорпусну конструкцију која траје већ 45 година. Захваљујући широкој употреби титанијумских легура Баракуда има радну дубину поринућа 480 метара и максималну до 600. Поређења ради код америчког ракетоносца типа Охајо овај параметар износи 365 и 550 метара респективно. А нуклеарна подморница Вирџинија која је заменила Охајо има радну дубину поринућа од 250 метара и 600 највећу.

Баракуда, која је била замишљена да буде ловац на подморнице, добила је најбољу електронску опрему, али и готово фантастичан изум — уникатни систем који открива подморницу на основу таласног трага. Овајсистем и дан данас остаје највећа тајна коју желе да открију све службе и шпијуни овог света.

Трагови на води

Погрешан је утисак да вода не оставља траг. Испоставило се да такозвани бродски таласни траг на води може да се фиксира чак и 3 до 4 сата након проласка брода, а код подморница и до 6 часова. Највећи инжењерски умови на свету ломе главу да науче како да га откривају. Наши су успели да направе оригинални систем за праћење таласног трага, а тај систем већ имају наше Баракуде. Принцип рада овог система је тајна као и опрема коју систем користи. Претпоставља се да инструменти истовремено прате и пореде мноштво параметара, од промене густине воде до присуства у њој ситних честица које апсорбују звук непријатељске подморнице. Све ово омогућује да се открију чак и најскривеније подморнице, Бракуда је прави трагач.

Међутим, њена достигнућа се овде не не завршавају.

Титанијумски убица

Руска морнарица је 1993. године добила две нуклеарне подморнице модернизованог пројекта 945А Кондор које су и дан данас најнаоружаније ако се узме у обзир наоружаност по кубном метру обима.

Кондор има шест торпедних апарата калибра 533 милиметра заједно са борбеним комплетом са 40 јединица торпеда, морских мина или крстарећих ракета Гранат са летним дометом до 3 хиљаде кикометара.

Побољшани су и базни параметри подморнице — радна дубина је повећана са 520 на крајњих 700 метара. А модерницација навигационог система Симфонија омогућила је Кондору да два пута ређе израња на површину. На крају, по нивоу оперативне скривености Кондори су превазишли чак и најновију америчку подморницу Вирџинија.

Управо ове подморнице обављају главни део посла у праћењу америчких подморница и бродова који се налазе на борбеном дежурству и не дају им да се опусте.