Недавно су руски медији активно расправљали о пројекту екраноплана Чајка А-050 за који кажу да је реинкарнација легендарног «Каспијског монструма». Суштински, није баш све тако, али пројекат треба да постоји и вредан је да се о њему поразговара.

Када су се `60-тих година прошлог века појавиле тешке против бродске ракете настао је проблем њиховог транспорта. Тешки бомбардери нису имали потребну носивост, а обични бродови потребне брзине да их брзо доставе до крајњег места одакле су могле бити лансиране. Појављивање екраноплана наговештавало је да ће проблем бити решен. Доказано је да се при кретању над релативно равном и густом површином, испод крила формира ваздушни јастук који суштински утиче на физику кретања. То је омогућило да једна машина истовремено има носивост брода и брзину авиона.

Средином `60-тих година тестирање необичног брода-макете на Каспијском мору изазвало је панику у Пентагону. Тада, руски летећи брод просто није могао бити потопљен. За против бродско наоружање био је исувише брз, достизао је брзину до 500 километара на час, а за авиационо — исувише огроман — био је тежак 544 тоне. Свему треба додати да су га и радари тешко ловили. Међутим, Американце је тек чекало право изненађење.

Орлићи уче да лете

Совјетски инжењери су успели да до 1972. године направе серијски десантни екраноплан «Арљонак» који је могао да пребацује 200 припадника морнаричке пешадије под пуном ратном опремом или два оклопна возила, уз брзину од 400 километара на сат и удаљеност до 1.500 километара. Таквих пет Орлића могло је да за сат времена искрца десантни батаљон из Севастопоља на обалу Турске или да за два сата из Калињинграда изврши десант на немачку балтичку обалу.

Врх инжењерске памети био је екраноплан Луњ који је поринут 1983. године у Горком. Он је био наоружан са шест против бродских крстарећих ракета Москит које су при кретању могле да буду лансиране. Луњ је у свим временским условима могао успешно да напада и потапа америчке носаче авиона чак и оне који имају моћну заштиту.

Совјетска Ратна морнарица планирала је да има 120 оваквих Орлића и око тридесетак Луњева. Међутим, 1984. године умире покровитељ напредних технологија, министар одбране Дмитриј Устинов, а Горбачов, који је потом дошао на власт, имао је сасвим друге планове за Совјетски Савез. Горбачов је обуставио програм производње екраноплана.

Идеја још увек живи

СССР је умро, али идеја није. У јануару 2020. године на саветовању државног руководства и Команде ратне морнарице у Севастопољу, екраноплан А-050 Чајка-2 на којем се интензивно ради још од 2011. године, био је приказан том приликом. У суштини, он је побољшана верзија Арљонка са новим материјалима и савременим технологијама.

Чајка, која је тешка 54 тоне, може да превози до 100 људи или до 9 тона терета, користећи екрански режим над водом или копном, на удаљености до 5 хиљада километара, уз брзину од 350 километара на сат, а у промењивом режиму и до 450 километара на сат. Ако је неопходно она може да полети и досегне висину до 3 хиљаде метара. И уместо 10 чланова посаде њоме управља само два пилота.

Изгубљено време највећи је проблем код ових ударних машина, а спорно је и да ли су оне уопште потребне, обзиром да су произведене далеко убојитије ракете великог домета, као на пример, Калибар, који прецизно погађа циљ на удаљености већој од 1.500 километара или авиацони хиперсонични Кинџал који досеже циљ удаљен и преко 3 хиљаде километара.

Без обзира на све, идеја је још увек жива. Русија је једина која има искуство у овом пројекту. Он може бити реализован и на потпуно другачији начин. Чајка може бити перспективна за брзо патролирање или да као оперативна платформа, за кретање у широком радијусу, буде намењена за поморске акције трагања и спасавања.

Тако да још увек није стављена коначна тачка на причу о совјетским и руским екранопланима.

Повезани текстови