Пентагон је замрзнуо финансирање пројекта PrSM за који је морао бити сличан руском оперативно-тактичком ракетном систему Искантер-еМ. Амерички експерти су пожурили да саопште да је Искандер поодавно застарео и да баш нису «желели тако нешто». Међутим, има и других мишљења. Управо то истражујемо у овом издању.

Пентагон је недавно престао да финансира радове на изградњи америкчке хиперсоничне оперативно-тактичке ракете намењене копненим снагама што је означило потпуно напуштање овог пројекта. Амерички инжењери сами тврде да нису могли да направе нешто боље од руског Искандера, што значи да до средине тридесетих година овог века америчка армија неће имати ништа боље од система ATACMS. Он има само стабилну балистичку летну трајекторију и домет од 270 километара у односу на 500 који има Искандер.

У прошлом веку су сматрали да је ова огромна предност повећавала прецизност поготка, а данас када су до те мере развијени системи ПВО, ова предност није довољна. Ако ракета маневрише више није тешко погодити трајекторију којом ће ракета да лети. Зато процена стучњака каже да ATACMS може да превазиђе нерпијатељски противваздушну и противракетну одбрану уз вероватноћу од 22 посто док је овај показатељ за Искандер већи од 90 посто.

Како се постиже оваква предност и шта Американци нису успели да понове?

«Лет пијанице»

Ракета Искандер може да лети на две трајекторије — у атмосфери и изван ње. Када лети у атмосфери, на удаљености до 500 километра, ракета, иако је формално балистичка, може активно да маневрише. Њен систем управљања обрађује масу података који долазе из властитих сензора, главе за самонавођење, али и система ГЛОНАСС. Курс ракете се стално коригује тако што на путу према мети она пролази кроз мноштво тачака у простору које се случајно одређују на сваких неколико километара. То значи, да без обзира што ракета лети балистичком трајекторијом, она током лета стално бауља као да је пијана. То сваки противракени систем — који покушава да прорачуна правац лета — доводи до лудила.

На пути ка циљу Искандер маневрише уз оптерећење од 40 ге. А да би био пресретнут, против ракета мора да издржи притисак већи од 60 ге. Међутим, Американци у овом делу, за сад, имају озбиљан проблем.

Друга варијанта — лет изван атмосфере — нема активно маневрисање. А у космичким условима пресретање циља по дефиницији је знатно теже. У овој варијанти домет лета се знатно увећава. Колико? То је још увек тајна. Међутим, пошто на две терћине лета нема отпора ваздуха, теоријске рачунице кажу да је уштеда горива од 40 до 50 посто или се бар минимално у том степену може повећати домет.

Узгред, у оба варијанте — у и изван атмосфере — на финалним деоницама трајекторије Искандер активно маневрише што само потврђује његову репутацију да све системе против ракетне одбране доводи до лудила.

Ово решење ни један амерички инжењер није могао да понови. Зато се Пентагон претвара да му то није важно. Американци ће ускоро добити хиперсоничну ракету која је супериорнија од Искандера. Међутим, нико не зна кад. За то време у Министарству одбране Руске Федерације обећавају да ће, у наредних пет година, Искандер заменити технички савршеније оперативно-тактичке ракете.

Боље не може бити.