Издање руског Министарства одбране Крáснаја звездá саопштава да је успешно завршено теренско испитивање нове рекете за систем С-350.

«Витез» је успешно пресрео циљеве који су летели брзином од 2.500 километара на час. У наставку ћете чути шта из свега може произаћи и ко уме ефикасније да троши средства издвојена за наоружање — ми или НАТО?

На почетку ћемо изнети нека теоријска начела. Стручњаци истичу да различит карактер средстава за ваздушни напад захтева да систем ПВО буде «оперативно вишеслојан». У Русији се та слојевита торта организује на следећи начин — непосредну заштиту објеката врши систем за блиску одбрану као што је Панцир. Изван њиховог домета дејствују ракетни системи Тор-еМ2, Куб-еМ4 и Бук-еМ1-1 који објекте штите на растојањима од 20 до 40 километара. На даљинама већим од 250 км дејствују различите модификације С-300, а на крају, све покрива С-400 који пресреће мете на даљинама до 400 километара.

У систему ПВО појавила се ниша коју треба да покрије С-350 Витез, пошто је у плану да системи Куб и Бук буду избачени из арсенала, а С-400 је прескуп да би их заменио. Захваљујући свом техничком савршенству С-350 Витез у стању је да много ефикасније дејствује по метама мањих димензија и оним које лете на малим висинама — таквим као што су крстареће ракете и бесилотне летелице. Систем је у стању да погађа и мете на граници домета.

Како то функционише?

Потенцијални непријатељ, који жели да пробије руски систем против ваздушне одбране, мора стално да повећава брзину својих ракета. Израел полаже наду на ракете Rampage i MARS, а Америчко Ратно ваздухопловство на ракету коју производи компанија Lockheed Martin, а која развија брзину до 1000 км/час.

Међутим, Пентагон је признао да његове ракете нису довољно добре да пробију усавршени руски система за против-ваздушну одбрану па је зато 2016. године одлучио да започне изградњу надземног оперативно-тактичког ракетног система PrеSеM (Precision Strike Missile). Процене инжењера говоре да је систем у стању да балистичким блоковима погађа циљеве на удаљеностима до 750 километара, уз обрушавање на циљ брзином до 6 маха, тако да их ни један руски систем, који је по техничким могућностима испод нивоа С-400, не може пресрести.

Али, успешна тестирања нове ракете за С-350 "Витез" показала су да она сигурно пресреће циљеве који лете брзином чак и до 7 маха, што не само да поново анулира могућности постојећих, већ и перспективних америчких ракета. А ако их упоредимо са могућностима НАТО, онда ствари постају још забавније.

Одговор је очигледан

Најнапреднији амерички систем против ваздушне одбране THAAD — за кога активна пропаганда тврди да је једнак руском С-400 — у ствари је систем који је уско оријентисан на задатке против ракетне одбране и углавном пресреће бојеве главе балистичких ракета на даљинама и висинама до 200 км.

Док руски ракетни систем С-400 дејствује у свим правцима, амерички THAAD може да покрива сектор који хоризонтално није већи од 90 степени и по висини 60.

НАТО се и даље нада да ће га од свих могућих претњи одбранити Ракетни системи Патриот, који незаустављиво застарева, а који у Саудијској Арабији није био у стању да одбрани и заштити рафинерије нафте од не баш толико напредних ракета иранске производње.

Зато НАТО земље, у области против ракетне одбране, заостају за Русијом готово читаву једну генерацију. А у ближој будућности наша предност ће се само повећавати. И то у условима тоталне не упоредивости наших и њихових финансијска издвајања за војне намене. Тако да је више него очигледно ко ефикасније троши средства издвојена за одбрану.