Руска армија креће у формирање прве експерименталне јединице која ће бити наоружана роботехничким системима Уран-9. Јединица ће имати задатак да припрема своје припаднике за даље увођење роботизованих формација у борбене редове. У наставку ћете сазнати шта је Уран-9 и коме је он потребан?

Експерименти

Без обзира колико је неко наоружање савремено, пешадија увек мора да обави тежак и опасан посао. Идеја да јој се помогне оклопним транспортерима и борбеним возилима имала је ограничен успех због њихове ниске борбене издржљивости. Чак и најбогатије армије немају довољно тенкова да би реализовали све постављене задатке, зато водеће земље у свету тренутно врше експерименте како би направиле борбене роботе, а и Русија у томе није изузетак.

Руски систем Нерехта који је наоружан митраљезом Корд или модернизованим митраљезом Калашњиков за тенкове, најмањи је робот, тежак само једну тону, а намењен је за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. Развијени интелект компензује његове димензије. Робот може самостално да садејствује са себи сличним роботима и да аутоматски формира дистрибутивну мрежу за осматрање и командовање на пољу боја.

У истој класи робота, до једне тоне, налази се и Платформа-М која је наоружана са четири минибацача и тенковским митраљезом за аутоматско обезбеђење околине.

Робот пројекта Саратњик који је био нешто крупнији и тежак 7 тона, функционисао је у пару са Нахљéбњиком — роботом за блиску ваздушну одбрану.

У тешку класу спада систем Вихр који је направљен на бази БМП-3. То је возило тежине до 15 тона на даљинско управљање које је наоружано 30-милиметарским аутоматским топом 2А72, митраљезом Калашњиков модернизованим за тенкове и противтенковским ракетама Корнет-М.

Резултати теренских испитивања показала су да је програм средње класе Уран оптималан.

Уран-9

У почетку Уран није био пројект, већ програм који је имао задатак да направи еластичну и јефтину вишефункционалну платформу која ће да омогући да се релативно лако на њеној основи компелтирају специјализоване варијанте.

Најпознатији међу њима, након што је био проверен у Сирији, постаје Уран-6 као део наоружања инжењерских јединица задужен за дистанционо разминиравање. До 2019. године сматрало се да је то практично једини успех овог програма.

Међутим, ускоро је био представљен Уран-9 као варијанта за непосредно праћење пешадије. Он је првобитно био наоружан са једним 30-милиметарским топом и четири ракете Атака. Али, након што се показао у Сирији, додатно су га опремили са два «шестоцевна» лансирна бацача Шмаљ-М чија је разорна снага упоредива са хаубицама калибра 152 милиметра. Било је то срећно решење које је омогућило возилима да на удаљености до 5 километара уништавају оклопну техику укључујући и тенкове.

На удаљености до 3 километра он ликвидира било коју далекометну ватрену тачку, решава извиђачке задатке, открива дејства непријатељских ласерских система за навођење и поставља димну завесу. Дакле, систем Уран-9, по својој борбеној моћи, можемо упоредити са малим механизованим водом.

Након провере у експерименталној јединици која је у настајању, испоруке Урана-9 треба да крену у борбене јединице што значи да ће нашој пешадији бити много лакше на бојном пољу.