Недавно су у Сједињеним Америчким Државама извршена тестирања најнапредније и супер скупе америчке против ракете SM-6, што је само потврдило да Пентагон и даље-рачуна на супер прецизно наоружање. Русија је могла да уђе у ову трку и да се потруди да премаши Американце, али је уместо тога одлучила да другачије поступи – произвела је нишанско-навигациони систем Гефест који је анулирао америчку предност у том правцу.

Сукобљене стране у ратовима увек се такмиче у средствима напада и одбране. Пракса из Другог светског рата показала је да је за уништење положаја пешадијске чете потребно око 2.000 пројектила калибра 152 мм или више од 4 хиљаде авио бомби. Каснији развој јуришне авијације снажно мења ситуацију на рачун развоја противавионских ракетних система. Да би изашли из овог ћорсокака Сједињене Државе почињу да развијају специјално супер прецизно наоружање које је смањило потрошњу муниције и омогућило да се мета напада не улазећи у зону узвратне ватре. Тако су се појавиле вођене бомбе GBU-39 и GBU-40 које су два пута прецизније од обичних. Ловац Ф-22 Раптор може да понесе 8 комада овог прецизног наоружања.

Највише достигнуће америчког високо прецизног оружја је програм JDAM Joint Direct Attack Munition, који омогућава да се обичне бомбе тежине 500/1000/2000 фунти претворе у супер прецизне уз корекцију лета преко GPS-а, повећавањем дoмета до 120 километара и ласерским навођењем на циљ.

Може се рећи да су Сједињене Државе формално оствариле свој циљ, али су га скупо платиле. Чак и GBU-39 мале снаге и тежине 130 килограма кошта 80 хиљада долара, док комплет за преуређење опреме JDAM кошта до 95 хиљада долара по ценама из 2016. године. То може да послужи за решавање неких мањих задатака, али је мало користан за колико толико обимнија ратна дејства. Чак се показало да су власници главне светске машине за штампање новца током 38 дана активне фазе операције Пустињска олуја 1991. године, од 30 хиљада употребљених пројектила имали свега 30% високе прецизности. Без обзира на све, за Русију је и ово био изазов.

Тачно у мету

Иако је и Русија развила своје супер прецизно наоружање, као на пример КАБ-250 или КАБ-500С, стратешки је кренула потпуно другим путем. Уместо да се заједно са бомбом сваки пут избацује скупи нишански систем, урађен је авионски систем за посматрање и навигацију СВП-24 Гефест, који се инсталира на ваздухоплове и који повећава прецизност обичних бомби, али се при том сам систем не расходује.

Оптимално дефинисање параметара авиона, повећање домета и прецизности откривања циљева, као и спољних фактора средине и карактеристика употребљених пројектила, омогућило је примену обичних и јефтиних слободно падајућих бомби и то прецизније за 3 до 3,5 пута. На тај начин, ново супер оружје повећало је вероватноћу уништења, али без додатног повећања трошкова за његову производњу. Доказ ове тврдње је успешан тест примене Гефеста у Сирији.

У почетку је СВП-24 Гефест био намењен за модернизовање само фронтовских бомбардера СУ-24м, али данас су разрађене варијанте и за већину других типова, чак и хеликоптере Ка-50 и Ка-52.

На тај начин, Русија је себи обезбедила технолошку једнакост на тактичком нивоу савременог класичног ратовања, али и стратешку предност у економији великог рата.

Сједињене Америчке Државе могу се ослањати на своје скупе играчке само у краткорочним локалним конфликтима, док би потрошња постојећих залиха система JDAM, макар на нивоу другог рата у Ираку, Американцима била довољна за само шест недеља.

Руска концепција омогућује да се са истим резултатом користе обични масовни и јефтини пројектили укључујући и оне произведене `80-тих година прошлог века. А то је заиста — јефтино и сурово.