Уралвагонзавод је саопштио да је успешно завршио део теренског испитивања најновијег арктичког артиљеријског система Магнолија који је направљен на бази транспортера Витез. У плану је да државна тестирања у екстремним климатским условима крајњег севера буду завршена 2022. године. Зашто је Русији потребан овакав топ, сазнаћете у овом издању.

Дуго се сматрало да су северне арктичке ширине неповољне за борбена дејства великих размера. Углавном је руски спецназ био задужен за северне пределе Карелије, Финске и Норвешке, да не помињемо Шпицберген или Нову Земљу. Овде треба истаћи да нису све специјалне јединице могле да извршавају задатке у условима севера, већ смо специјално припремљене и опремљене у складу са специфичностима локалне климе.

Ипак, примећујемо да климатске промене од Русије захтевају да — осим слања својих арктичких јединица на ову огромну територију — мора за те услове да направи технику и наоружање који треба поуздано да функционишу у суровим условима севера.

Русија данас обавља 50 научних истраживања и експериментално-конструкторских радова како би повећала мобилност и ватрену моћ својих акртичких батаљона. Програм под ознаком «Набросак» који предвиђа изградњу серије борбених возила на основи транспортера Витез, већ је постао платформа за ракетне системе Тор-М2ДТ и Панцир-СА. Једна од ових модификација трансформише транспортер у самоходни артиљеријски систем.

Северни Витез

На бази Витеза направљен је самоходни артиљеријски систем Магнолија. Реч је у ствари о транспортеру ДТ-30МП у чијем је другом делу монтиран бојеви сектор са 120 милиметарким самоходним оружјем 2С31 Вјена.

Само оруђе 2А80 није претрпело промене. Оно обједињује бојеве могућности топ-хаубице и минобацача што омогућује да се на њиховој основи користи читава гама муниције, укључујући вођене пројектиле Китолов-2 и суперпрецизне мине Грањ-М1.

Систем управљања ватром, који се налази у кабини, суштински је допуњен и проширен модулом за оптоелектронско артиљеријско извиђање што јединицама самоходне артиљерије омогућује да самостално коригују ватру на видљивим празнинама, али и да ефикасно воде борбу против непријатељских батерија ван видног поља.

Испало је тако да самоходни артиљеријски систем уништава све типове и врсте мета укључујући и теренска утврђења и поморске циљеве на даљинама до 8,5 километара обичним минско-експлозивним минама, до 7 км минобацачким гранатама и до 10 километара при гађању са вођеним варијантама, уз муницију до 80 испаљивања, дометом крстарења до 700 км и максималном брзином кретања до 44 километара на час. Самоходни артиљеријски систем подесан је за експлоатацију тамо где је терен непроходан али и у темературним условима Крајњег Севера. Свему треба додати да уме и да плива.

Иако државна испитивања арктичког самоходног артиљеријског система Магнолија још увек нису завршена, већ се види да нико осим руских инжењера није успео да направи овакав артиљеријски систем за експлоатацију у екстремним условима.

Дакле, то је само врх леденог брега. У плану је да се на програму «Набросак» изгради још и арктичка верзија тешких вишецевних рактених бацача Град и Смерч. Али, о њима ћемо вам говорити у нашим наредним издањима.