Руска државна корпорација Ростех предала је Министарству одбране Руске Федерације први модернизовани самоходни топ 2С7М Малка који је наследник легендарног Пиона. У наставку ћете чути зашто га зову «атомски снајперски топ» и како је пропао његов амерички конкурент.

У формалном смислу самоходни топ 2С7 Пион није нови систем. Пројектни радови на њему почели су још 1967. године као замена за систем посебне снаге 2А3 Кондензатор. Совјетска армија добила је на коришћење овај систем у лето 1975. године уз посебну ознаку. Његово оруђе калибра 203,2 мм гађа брзином од једног и по пројектила у минути, уз могућност да обичним пројектилима погађа циљеве на удаљености до 35 км и до 50 км активно-реактивним. После је за њега било произведено тактичко нуклеарно пуњење.

Пион су поредили са снајперском пушком због његове прецизности. Он је био прецизан чак и на изузетно великим удаљеностима, што је омогућавало да тако важне мете противника, као што су штабови и центри везе, буду уништене по читавој дубини фонта. Међутим, већ се 1986. године родила идеја да он буде модернизован до веризије 2С7М Малка. И без обзира колико то чудно звучало, Американци су ову идеју уништили на веома неуобичајен начин.

Нису нас стигли

Самоходна хаубица M 110 истог калибра, била је америчка варијанта Пиона, која је користила како обичне, тако и пројектиле са нуклеарним пуњењем. Међутим, не би била тачна тврдња да је имала снајперску прецизност. Током тридесетогодишње експлоатације инжењери нису могли да јој повећају домет више од 17 километара. Они такође нису били у стању да направа активно-реактивне пројектиле са колико-толико прихватљивом прецизношћу.

Ово су били трагични разлоги због којих Американци средином `90-тих година одлучују да М 110 избаце из наоружања.

Тиме су утицали да пројекат модернизације од Пиона до Малке буде прекинут. Зашто да модернизујемо нешто што је за класу боље од оног што има противник?

Узгред, Русија је поново вратила овај пројект и извршила значајна побољшања на новој материјалној бази. Малка је угледала светлост дана. Она гађа брзином од 2,5 пројектила у минути, може без прекида да дејствује 3,5 сата уз темпо да у једном сату испали 50 пројектила. Она је мобилнија за 2,5 пута, цев јој је отпорнија за 1,7 пута, а опремљена је и саременим системом за управљање ватром.

Нико од наших потенцијалних непријатеља, у овом тренутку, не поседује ништа слично.

Наш адут

Серија командно-штабних и практичних вежби америчке војске у Европи, у периоду од 2018. до 2019. године, показала је да је руска механизована бригада у реалним борбеним условима 1,5 до 2 пута супериорнија од америчке.

Обзиром да има апсолутну предност у радио-електронској борби и против-ваздушној одбрани, Русија је лишила Американце главног адута - масовне подршке из ваздуха - јер је у стању да омета GPS сигнал 50 километара по дубини и тако неутралише њихов улог на супер прецизно наоружање.

Испоставило се да америчке бригаде, код класичне артиљерије, заостају за руским како по обиму, тако и по домету - који је између 25 и 27 километара. Аналогна руска ватрена моћ већа је за 3 пута и гарантује сигурно уништење циља на удаљености до 50 километара, тј. по читавој непријатељској тактичкој дубини. Ово у Пентагону добро знају, али, за сад, немају чиме да одговоре.