У Русији се најважнија достигнућа дешавају углавном неприметно. И овог пута само су стручњаци то приметили. Русија је у области ракетног наоружања учинила револуционарни напредак који нам омогућује да ревидирамо технолошке промашаје у трци у наоружању као основној компоненти Хладног рата. У наставку износимо детаље.

Нова епоха означила је да је америчка војска већ у марту 1983. године почела да добија крстареће ракете BGM-109 Томахавк, иако су, од `70-их година прошлог века, многе армије у свету већ поседовале крстареће ракете. У то време, Томахавк је био прва ракета која је могла да достигне фантастични домет од 5,5 хиљада километара и да истовремено носи нуклеарно пуњење. Сједињене Државе су победиле у ракетној трци коју су наметнуле Совјетском Савезу. Само је на 32 америчке нуклеарне подморнице класе Лос Анђелес дежурало 384 ракете типа Томахавк. А на осталим бродовима било је још око 3.600 пројектила.

У том контексту, СССР је изгледао прилично бледо. Наше крстареће ракете углавном су биле противбродске, а носили су их стратешки авиони. Такве летелице могле су да понесу само ограничен број ракета, а самих ракета за стратешке намене имали смо свега 76 комада, што је омогућавало да одједном можемо испалити више од 600 крстарећих ракета.

Врло скромно. Међутим, у оквиру опште стратегије ратовања, сматрало се да је такав ниво довољан, обзиром да смо без проблема могли да победимо Европу на копну, о чему су углавном одлучивали тенкови и артиљерија. А да би непријатељ са друге стране Атлантика био уништен, треба користити стратешке нуклеарне интерконтиненталне ракете.

Ипак, почетком новог миленијума више је него јасно да су се свет али и карактер борбених дејстава много изменили. Крстареће ракете постају неминовност, а руска војска је 2011. добила принципијелни и амбициозни задатак - да број таквих ракета повећа за 30 пута.

Скок унапред

Посао је ишао у два правца: побољшање пројектила и повећање броја њихових носача.Први ствар довела је до настанка ракета Х-555, Х-101 и 3М-54 Калибар.

Други је правац озбиљно променио број и састав носача. Конкретно, Ту-95МС-16 већ је у стању да понесе 6 крстарећих ракета у унутрашњем одсеку и 10 на спољном вешању. Али, пошто је укупан број бомбардера ограничен међународним споразумима, њихов удео "у арсеналу" порастао је релативно мало - на 768 ракета.

Сасвим је друга ствар у морнарици. Ако 2010. године морнарица није имала бродове који носе крстареће ракете, онда се 2014. године на Каспијском мору појавио Мали ракетни брод Дагестан са 8 ракета Калибар. Након тога изграђено је још пет таквих бородова, а затим следе пројекти Бујан-М и Каракурт, као нове фрегате, попут Пројекта 22350, али и модернизовани бродови попут Великог противподморничког брода Маршал Шапошников.

Затим су штафету преузели подморничари, који су „калибрирали“ све Варшавјанке, Ладе, Јасене, Антеје и Штуке. Чак и не тако нове подморнице пројекта 877 Палтус, након модернизације, добијају по 18 ракета Калибар.

Што морнарици омогућује да испали више од 1.000 крстарећих ракета.

Тако да је у јесен 2020. године, укупан руски ракетни потенцијал, заједно са копненим системима Искандер, који носе од две до четири крстареће ракете, могао одједном да испали више од 2.350 ракета.

Формално, све је ово још увек мање од одног што могу да ураде Сједињене Државе, међутим, овде треба истаћи две битне ствари. Прво, најновије руске ракете вишеструко су супериорније у реалном боју од застарелих америчких ракета Томахавк. И друго, подсећамо да је 2010. Русија имала само 600 оваквих ракета за испаљивање. Дакле, заиста смо за само 10 година остварили револуционарни напредак.

И на крају, ко то каже да ћемо ту стати?