На Средње-Невском бродоградилишту руски стручњаци су недавно произвели полоидалну завојницу ПФ-1 тешку 200 тона, пречника 9 м и послали у Француску. То је веома компликовани елетромагнет са полупроводницима који су Руси правили пуних 14 година. Он је један од кључних елемената међународног термонуклеарног реактора ИТЕР. Његов задатак је да у реактору одржава плазму која је истопљена до 300 милиона степени. Да бисте разумели колико је то компликован посао рећи ћемо да је слична завојница била направљена за исти пројект у Кини и пошто је на тестирању «процурела» морала је да прође кроз производну дораду. Руска завојница је без проблема издржала сва оптерећења.

Русија пројекту ИТЕР не испоручује само завојнице, већ и 25 важних система.

Па о каквом је пројекту реч?

Људски род одавно сања да на земљи створи јефтин и доступан извор неисцрпне енергије, на пример, помоћу термонуклеарне синтезе. А прве кораке у том правцу први у свету учинили су управо совјетски научници који су 1968. године направили „тороидалну комору са магнетним калемима“ или скраћено „токамак“. Токамак је сличан крофни која се топи на термератури од неколико милиона степена, а тако врелу плазма једино снажно магнетно поље може да држи на окупу. Послата завојница у Француску управо треба да створи тако магнетно поље. После Совјетског Савеза сличне томакаке почеле су да производе и друге државе. Међутим, сви су имали један заједнички недостатак — трошак енергије био је огроман. Крајем осамдесетих година прошлог века свет је схватио да ни једна држава сама неће моћи да обави овај задатак и тако је настала идеја да се изгради међународни истраживачки реактор ИТЕР. Свака од поменутих 35 држава даје свој допринос у његовој изградњи –

финансијски, организациони или научни. Француска је због свог доброг географског положаја одабрана да буде место где ће се пројекат одвијати. Све земље учеснице пројкета имају једнака права на резултате истраживања и документацију. Након дуготрајног рада на пројекту први објект је изграђен тек 2010. године. Русија је добила задатак да направи најважније системе за реактор, а Европска унија, на пример, преузела је највећи финансијски терет. Монтажа реактора почела је 2020. године, међутим, још је далеко да почне са радом, а датум почетка рада више пута је одлаган. Пројект ИТЕР је са разлогом прозван најкрупнијим дугорочним пројектом човечанства. Експерти су склони да тврде да ће реактор прорадити тек почетком тридесетих година. Зато је умесно поставити питање: Шта ће бити даље? И да ли ће Русија бити искључена из пројекта чим Запад на својој територији добије приступ енергији ИТЕР-а?

Вечито Сунце

Наравно да неће добити приступ. ИТЕР није електрична централа већ истраживачки реактор намењен за експерименте који треба да буду основа будућих термонуклеарних електрана. Свака држава треба сама да изгради своју електрану ослањајући се на стечено искуство. А Русија одавно има предност у овој области.

Сазнајемо да Русија до краја године треба да монтира прототип опреме за сопствени термонуклеарни реактор који ће бити супериорнији до ИТЕР-а по магнетном пољу и фреквенцији жиротрона. Његови творци кажу да без рада на ИТЕР-у не би био остварен ни овај резултат. Тако да Русија прагматично користи добијено искуство за властите интересе.

А што се тиче ИТЕР-а, неки тврде, да он никад неће профункционисати. Имајући у виду актуелне цене електричне енергије у Европској унији његово укључивање у електро мрежу било би изузетно скупо.