Након више од 10 година екпсерименталне употребе, руској морнарици је предата водећа подморница Санкт Петербург пројекта 677 Лада. У овом издању разматрамо зашто је њен пут до јединица руске морнарице био толико дуг и зашто је умесно да се баш сад говори о изградњи нове класе оперативних подморница.

Познато је да постоје две врсте подморница, подморнице на нуклеарни и дизел погон. Прве су веће, моћније и независније, али, њихов мотор на атомски погон, осим предности, има и један озбиљни недостатак — производи велику буку. Подморнице на дизел моторе су мање, једноставније и јефтиније. Осим тога, када се под водом крећу на електро моторима производе далеко мању буку. Ипак, ограничене карактеристике постојећих акумилатора смањују даљину кретања, релативно су споре, а под водом могу да проведу само два до три дана. Након тога морају да изроне и да на дизел погон допуне батерије. Зато је исправније да говоримо о зарањајућим бордовима, него о класичним подморницама које већину времена проводе на води.

Тако је било све док инжењери нису пронашли технологију за енергетска устројства која не зависе од ваздуха. Треба признати да су, у овој области, НАТО земље имале предност, у првом реду Немачка и Шведска. Немачке подморнице пројекта 212214 и шведске А-19 Gotland, са габаритним моторима, могу непрекидно да проведу под водом више од 20 дана уз брзину економичног подводног крстарења од 5 чворова.

Русија је заиста заостајала у овој области, али је 2004. године на санктпетербуршком Адмиралском бородоградилишту поринула водећу подморницу најновијег пројекта 677 Лада.

Дуг пут

Иако су у серији биле три подморнице — поред Кронштата и Великих Лука и водећа Санкт Петербург — радови су у почетку били изузетно спори. Прво, дуго није могла да буде произведена властита конструкција габаритног моторног погона. Друго, пројекат је био својеврсна лабораторија за имплементацију разноврсних нових решења «претежно иновационог технолошког карактера». То је и био разлог зашто је производња друге и треће серије подморница била заустављена, а сам Санкт Петербург је више од десет година био у режиму експерименталне експлоатације.

Паралелно са овим процесом руски инжењери су тестирали, дорадили и импелементирали више од 147 револуционарних проналазака и најновијих решења. Подморницу су бар два пута враћали на бродоградилиште да би била дорађена.

Сад већ имамо нову подморницу успешно завршену и уходану, а руска морнарица је добила прву домаћу подморницу на енергетски погон који не зависи од ваздуха. Што се буке тиче она је готово дупло тиша од подморнице пројекта 636 Варшавјанка коју су натовци прозвали «црном рупом у океану». Нова подморница је супериорнија од својих конкурената и што се наоружања тиче. Сви њени «исписници» са запада су торпедне подморнице које носе по 6 апарата са укупним пуњењем од 12 торпеда, док Санкт Петербург носи 18 торпеда. Подморнице Кронштат и Велики Луки, које се трентно налазе на доградњи, поред торпедних апарата, имаће до шест универзалних вертикалних лансера са којих ће се испаљивати ракете Оникс и Калибар.

Све ово, у комбинацији са најновијом акустичном опремом, фактички претвара Ладу у оснивача нове класе оперативних подморница. Оне ће суштински постати нуклеарне подморнице, не само у приобалним водама и затвореним морским површинама, као што су Балтичко и Црно море, већ и на отвореним океанима.

Русија планира да изгради 12 комада подморница ове серије.