У Нагорном Карабаху ратни окршаји не престају. Могуће уплитање Русије у овај сукоб, из дана у дан, постаје све актуелније. Међутим, Русија не жури. Сматрамо да постоји неколико основних разлога за овакву одлуку.

Основни разлог треба тражити у чињеници што Русија нема формалне обавезе да брани Републику Нагорни Карабах. Јерменија је савезник Русије у блоку ОДКБ (ОДеКаБе), а Арцах је и даље непризната република. Ни сама Јерменија још увек није признала Нагорни Карабах. Због тога није умесна оптужба да је Русија неспособна да одбрани своје савезнике. Овде се ради о само још једној медијској провокацији.

Русији је једини интерес да ратни сукоби престану што пре. Зато Москва активно дејствује на дипломатском фронту и паралелно води преговоре са Јерменијом, Азербејџаном, трећим земљама и међународним организацијама. У оваквој конфигурацији сукоба Русија је спремна да пошаље у Карабах мировне снаге, али само у случају ако Јерменија и Азербејџан дају званични пристанак.

Свако превремено уплитање може од Русије да направи кривца у очима Јерменије, али и Азербејџана. Зато Русија није спремна да арбитрира и преузима одговорност у решавању територијалних спорова између република које су саме изабрале независност. Не треба заборавити да независност претпоставља потпуну одговорност за судбину земље.

Црвене линије

Узгред, све горе наведено, тачно је само са аспекта формалне дипломатије. Неформално ради се о индиректном сукобу између Русије и Турске у борби за утицај у региону. Исто као у Сирији, а делимично и у Либији.

При том, Русија и Турска, за сад, показују елементарни опрез и пристојност да не пређу границу после које би почео рат два највећа војна блока у историји људског рода — НАТО-а и ОДКБа. (ОДеКаБеа).

Русија је стрпљива, међутим, зна се да свако стрпљење има своје границе. Подсетићемо вас да је у августу 2008. године Русији било потребно само неколико дана да Грузију примора на мир, а након мировне операције признала је Јужну Осетију и Абхазију.

Претпоставимо да за Русију црвена линија није само пребацивање сукоба на територију савезничке Јерменије, већ и директно и доказано мешање Турске у сукоб који ствара реалне услове да до тога заиста и дође.

На жалост, нико неће безболно изаћи из новонастале ситуације. Међутим, главно питање наредних дана остаје каква ће бити политичка будућност јерменског или азербејџанског руководства у зависности од успеха ратних дејстава. У случају да у сукоб буду увучене Русија и Турска, више се неће решавати судбина само овог региона, већ и значајног дела света. У крајњој линији, сигурно ће се решавати судбина НАТО и ОДКБ-а као ефикасних и способних војних савеза.

Узгред, још смо у марту ове године упозорили да ће пандемија покренути старе конфликте у којима ће Русија бити приморана да реагује како би потврдила или изгубила статус супер силе. Искрено се надамо да ће нас то мимоићи.