Америчка специјализована издања неочекивано су почела да критикују руски школски авион Јак-130. Ово је велико изненађење јер их овај авион уопште није интересовао пуних 15 година. Шта се, у међувремену, догодило?

Да бисте боље разумели, објаснићемо!

Наиме, да би пилот постао ас, он за почетак мора да научи да лети, а да би то постигао, он мора да користи школске авионе или како их још називају "летеће школске клупе". Основна школска клупа у Сједињеним Државама и дан данас је реактивни школски авион T-38 Talon произведен давне 1958. године. У другим земљама, али и у Совјетском Савезу коришћен је млађи авион, чехословачки Л-39 Албатрос који је први пут био произведен 1972. године.

Распад Совјетског Савеза, улазак Чешке у НАТО и прекид производње авиона Л-39 — 1999. године — приморавају Русију да створи нови школско-тренажни авион сопствене конструкције.

Две школе

Средином `80-тих година на конкурсу побеђује Јак-130, којег смо у почетку производили заједно са италијанском компанијом Alenia Aermacchi. Међутим, када је заједничка производња пропала, свако је кренуо својим путем — Италијани су направили — М-346, а Конструкторски биро Јаковљев — Јак-130.

Формално авион Јак-130 или како га у НАТО класификацији зову «Руска рукавица», показао се као веома квалитетан — лак и прилично брз, али знатно спорији од америчких. Узгред, да би пилот учио рекордне брзине — то му није потребно.

Оригиналност Јак-130 састоји се у свеобухватном и прилагодљивом систему управљања који имитира специфично пилотирање готово свих типова савремених ловаца и бомбардера, почев од Су-25, Мига-29 и Су-30, укључујући и стране машине као што су најновији француски Рафали, европски Јурофајтери, амерички лаки фронтовски Ф-16, тешки Ф-18, чак и најновији Ф-22 и Ф-35.

Наша апаратура омогућује, не само да летимо и пилотирамо у обичним условима, већ и да, код великих углова напада, изводимо најразличитије акробатске фигуре.

Једном речју, испада да је «руска рукавица» много боља и од свог италијанског конкурента. Међутим, у уговору о подели тржишта, који је потписан приликом ликвидације заједничког предузећа, стоји да Русија има право да сама користи авион, уз обавезу да га не извози ван тржишта Заједнице Независних Држава, али и у сиромашне земље. Ово се догађа у моменту када Италија доминира на 2/3 светског тржишта школских авиона. Тражња за овим авионима износила је око 1.200 комада годишње. Било је неопходно да се оваква ситуација на неки начин преломи.

Борба за тржиште

Све се кардинално променило када је Конструкторски биро Јаковљев на бази авиона Јак-130 приступио производњи ударне машине за сегмент тржишта лаких јуришника. Тржиште је почело да се ослобађа како би били избачени застарели западни обрасци. Ову нишу пожелео је да заузме и Џенерал Дајнамикс са модернизованим Ф-16, међутим, Руси су направили много бољу машину.

Јак-130 у варијанти јуришника, уз пуно борбено оптерећење од 3 тоне, два пута је лакши од Ф-16, 3,5 пута је јефитинији и 5 пута једноставнији за сервисирање. При том, напада супер прецизним наоружањем без уласка у зону непријатељске против ваздушне одбране, у условима снажног електронског противдејства непријатеља. Уз то, самостално открива циљеве на растојањима од 50 до 60 километара. А када је у асортиман наоружања укључена ракета, као што је еР-77 ваздух-ваздух, то је омогућило пресретање крстарећих ракета и супер маневришућих ваздушних циљева на удаљености до 110 километара.

Авио изложбе, у последње две године, показују да је за јуришну верзију «Рукавице» заинтересовано више од 30 земаља. Обзиром да сада имамо сопствену производњу, на њу се више не односе горе поменута ограничења о подели тржишта.

Зато Сједињене Државе преко својих медија унапред покушавају да оклеветају свог очигледно бољег конкурента, не би ли тако омели већ договорена потписивања уговора. У оваквим приликама обично се каже: «то је бизнис, ништа лично».