Руска хиперсонична протибродска ракета Ониск усешно је приликом тестирања позазила све циљеве на копну. Оникс који је био замишљен као одговор на амерички UGM-84.Харпун већ је одавно претекао своје конкуренте и сада, како тврде пројектанти, има нове универзалне способности. У овом издању анализирамо детаље.

Ракета 3М55 Оникс, која се користи још од 2002. године, има неколико кључних предности. Због чињенице да лети до циља на висини која није већа од 15 метара изнад површине воде, непријатељска противваздушна одбрана тешко може да је ухвати. Поред тога, ракета је у стању да погађа циљеве у условима снажне електронске борбе и у најгорим временским условима. Конкретно, на висинама таласа до 7 метара, противбродске ракете потенцијалног непријатеља не могу јој ништа, а самој ракети није потребна екстерна ознака циља. Мету као што је брод види на удаљености до 77 км, а ситне циљеве, као што је, на пример, фрегата препознаје на удаљености већој од 50 км.

Ако Оникс има недостатке, онда је то велики број модификација - оне које се лансирају са бродова, лаких платформи, са подморница и коришћењем авиона. Да би морнарица поседовала довољан број ових ракета потребно их је произвести у огромном броју модификација и чувати на складиштима како би залихе биле на потребном нивоу. Зато је много једноставније да у употреби буде једна универзална модификација погодна за све врсте носача.

Алексеј Леонов, генерални директор научно-производне корпорације Машиностројеније, које је развило ову ракету, изјавио је да се то остварило и да је Оникс одсад унификован за све носаче. И у исто време, и за све циљеве, што је од посебног интереса.

Туче по свим метама

Разлика између противбродских и копнених ракета није само у специфичности рада опреме у морским условима већ и у сврси за коју се користе. Главни проблем је у концепту радио контраста који се суштински разликује на води и на копну. Можда само зато што се брда не померају, а море је стално узбуркано, док висина таласа често достиже висину од 10 метара и више. Све ово захтева потпуно другачију електронику код копнених и морских пројектила.

Зато сада имамо универзалну ракету која може подједнако лако да дејствује против поморских и копнених циљева и да се лансира са бродова, подморница или авиона, чак и са обалних система. Ово у великој мери повећава оперативну флексибилност руској морнарици, обезбеђујући њену тесну интеграцију у јединствен систем оружаних снага за одвраћање војних претњи, без обзира одакле долазе. Како је то изгледало у пракси, видели сте на примеру Каспијске флотиле. Она је са својих ракетних бродова лансирала крстареће ракете Калибар и ватрено подржала копнене снаге сиријске војске.

На тај начин пројект Оникс, који је био замишљен да одговори на америчке противбродске ракете UGM-84 Харпун, у ствари је превазишао целу породицу крстарећих ракета Томахавк. Док Пентагон обећава да ће тако нешто створити најкасније до 2032. године, Русија већ серијски производи ово чудо које је одавно у борбеној употреб