Руски инжењери су усавршили балистичку ракету Лајнер и тако продужили рок њене употребе до 2035. године. У овом издању говоримо како се догодило да ово инжењерско решење буде супериорније за један и по пут од америчког конкурента и шта разликује ракете на течно гориво од ракета на чврсто гориво?

Које је гориво боље за балистичке ракете? Течно или чврсто? Совјетски и амерички конструктори воде дугогодишњи индиректни спор на ову тему, а он је унапред одредио различите путеве у развоју ракетне технике. Нема сумње да су течна горива енергетски ефикаснија. Међутим, њихова токсичност и хемијска агресивност били су препрека да гориво дуго буде у ракетама. Овај проблем био је посебно актуелан за подморнице јер оне немају довољно слободног простора за складиштење горива и инсталирање опреме која би пре лансирања пунила ракете горивом. Други проблем био је фактор време. Да би ракете биле напуњене горивом увек је потребно време, којег у критичним тренуцима једноставно нема.

Зато су Американци одлучили да производе ракете на чврсто гориво и на крају добили тросптепену ракету Трајдент-1 која се од 1979. године налази у јединицама. Његова модернизована верзија ракета Тридент-2 од 2018. године доминира у америчким и британским нуклеарним арсеналима.

Русија је остварила врхунске резултате када је кренула другим путем и усавршила ракете на течно гориво.

Течна смрт

Док су развијали совјетску линију ракета Р-29, руски инжењери су до 2004. године направили тростепену балистичку ракету на течно гориво за подморнице Р-29РМУ2 Сињева која је у стању да лансира четири бојеве главе укупне масе око 3 тоне на даљину до 8.300 километара.

На основу параметра који се назива «савршенство енергије и масе», Сињеваје за 20 посто јача од ракете Трајдент-2, али и много више од њене претходне верзије. То јој омогућује да буде лансирана на равној путањи, чиме драстично смањује време лета и повећава шансу да успешно избегне непријатељску противракетну одбрану, понекад и на уштрб домета.Међутим, 11. октобра 2008. године, током вежбе, подморница за стратешке намене Тула, успешно је ракетом Сињева погодила мету у делу Тихог океана на удаљености од 11.547 километара и тиме јасно доказала да Сињева, када је реч о максималном домету лансирања, уопште не заостаје у односу на Трајденте, .

А потом су Руси од Сињеве направили још бољу ракету Лајнер.

Нови живот

Ракета Лајнер Р-29РМУ2.1 представља детаљно модификовану Сињеву. Дакле, у исти транспортно-лансирни контејнер и раније корпусне габарите било је могуће инсталирати снажније моторе, модернију електронику и радикално смањити време припреме за лансирање. Штавише, Лајнери се сада могу лансирати чак и као плотуни, са морске дубине од 55 метара и брзини подморнице од 7 чворова. Међутим, најважније је да Лајнер обезбеђује унификацију бојевих блокова, што значи да се на њега могу инсталирати како бојеве главе средње снаге као што је Сињева, тако и осам најновијих бојевих глава малог габарита којма се опремају ракете Топољ-М, Јарс и Булава. На њих се могу уградити и на десетине ефикасних лажних мамаца и то у модулу са повећаним маневарским могућностима за одвраћање пажње.

Америчке ракете Трајдент потпуно су изгубиле трку са руским балистичким ракетама поморског базирања. И не само са Лајнерима на течно гориво, већ и Булавама на чврсто гориво којима се опремају најновије подморнице типа Бореј. Уосталом, о њима ћемо тек да говоримо.

Повезани текстови