Министарство одбране Руске Федерације изабрало је Ил-276 за свој перспективни војни-транспортни авион средње носивости. У почетку пројекат је био руско-индијски, али је због самовоље партнера у потпуности постао руски пројект и кренуо својим путем.

У наставку ћете чути како је фијаско постао тријумф и какве везе са тим има Украјина.

Совјетски савез је још крајем `80-тих година имао потребу да се направи нови војно-транспортни авион средње носивости да би због застарелости извршио замену летелица из породице Антонов. Међутим, идеја није остварена јер се држава распала и није било довољно новца. Ипак, Русија, којој је авион био преко потребан постигла је компромис и одлучила да га производи у кооперацији са Индијом. Та земља је изразила спремност да добије летелице које могу да транспортују терете до 20 тона и на удаљеностима већим од 3 хиљаде километара. А један од услова био је да летелице буду јефтинији од америчких С-130.

Заједничко предузеће формирано је 2001. године. Истина финансирала га је Индија јер је тако ликвидирала свој дуг према Совјетском Савезу. Међутим, пракса је показала да се Индуси нису показали баш као исувише добри партнери — њих није интересовао крајњи резултат, већ само акумулација знања и искустава у пројектовању компликованих конструкција. Кад их је добила Индија је без објашњења 2015. године напустила пројекат. Срећом, Русија је од тога имала само корист.

Сопствени пут

Тек када се Конструкторски биро Иљушин ослободио од специичних индијских захтва могао је да се усредсреди на задатке који се тичу руске авијације. Резултат је био пројекат ИЛ-276 - вишенаменски транспортни авиона на млазни погон који флексибилно комбинује најбоља конструкторска решења великог транспортног авиона Ил-76 са напредним достигнућима у авио електроници. Тако да је Ил-276 заузео широку нижу између лаког Ил-112 и тешког Ил-76. Он је у стању да понесе до 150 падобранаца под пуном ратном опремом или 20 тона корисног терета укључујући како обичну десантну технику тако и стандардне авијационе и поморске контејнере. Битна предност није само у томе што може да избаци десант и терет са великих, малих и изузетно малих висина, већ и то што је у стању да утовари терет само помоћу своје авионске механизације, без коришћења помоћне технике на земљи. Ово је од одлучујуће у раду са недовољно опремљеним или исувише оштећеним аеродромима.

Украјина уместо Русије?

У овом моменту Ил-276 постоји у четири варијанте: као обични десантни транспортер, ваздухопловни танкер, болница у ваздуху и центар везе. Авион може да достигне максималну висину до 12.100 метара, максимална удаљеност лета је 7 хиљада километара уз брзину од 870 километара на сат и максималну економску брзину од 800.

Пројекат је изведен по моделу мотора ПС-90, ипак наредне летелице треба да добију најновије и «најбрже» моторе ПД-14 који су у завршној фази рада. Узгред, чак и постојећи модели Ил-276 могу да полећу и слећу са кратких полетно-узлетних писта дужине километар и по.

Прорачунати експлоатациони век летелице износи 35 година, може да обави 24 хиљаде летова и да прелети 30 хиљада часова. Вредност летелице у серијској производњи треба да износи између 14 и 17 милиона долара, док његов главни амерички конкурент С-130Ј наручиоце може да кошта од 50 до 70 милиона долара.

Државна тестирања Ил-276 почеће 2023. године, а већ ове године почиње израда функционалних симулатора за обуку посаде, а од 2029. године, Ил-276 треба да уђе у серијску производњу уз годишњу динамику од 12 летелица.

На тај начин Русија благовремено спрема одличну замену целој породици летелица војно-транспортне авијације средње носивости изграђене још у совјетско време, која на својим плећима и данас носи огроман број практичних задатака, а чији ће рок употребе почети да истиче после 2030. године.

Ааа, Индија….. Индија је одлучила да јој уместо Русије у производњи авиона партнер буде Украјина, истина, за пет протеклих година, осим звучних изјава по медијима, ствар се није покренула са мртве тачке. Зато ће Индија као и раније морати да купује скупе америчке летелице.