Јавност углавном не обраћа пажњу на озбиљне вести из области војних технологија које тек након много година постану општепознате. За то време државе се углавном утркују око пројеката који су на почетним стадијумима израде. По свему судећи да смо ових дана управо ми постали сопственици једног који ће «анулирати» сам појам невидљивости летелица, а упоредо са тим и милијарде долара које је Пентагон потрошио на стелс авионе.

«Радио технички институт Академик Минц» објавио је прошле недеље скромни коминике у коме се, поред осталог, каже да је Институт успешно израдио технологије које омогућују да се ефикасно препознају такозвани стелс објекти. Да бисмо разумели њихов смисао помоћи ће нам мало теорије.

Тешко је рећи ко је први дошао на идеју радарске невидљивости, међутим, сматра се да је први савремени невидљиви авион био амерички ловац-бомбардер Ф-117 Црни јастреб, произведен 1981. године.

Захваљујући саћу, као специјалном слоју конструкције и израчунатој форми трупа, Night hawk, у предњој полу сфери своје површине има за 90 пута мању дисперзију ефективне површине него што имају слични показатељи код обичних борбених авиона.

Сматрало се да "јастреб" може и ноћу са удаљености од 20 километара прецизно да уништава копнене циљеве, а да га при том непријатељски радари уопште не примете.

Са овим невидљивим летелицама борба је била могућа само коришћењем мамаца на специјално одабраним локацијама заседе. Срби су на тај начин успели да оборе Ф-117, 27. марта 1999. године, бранећи своју земљу од НАТО агресије.

Након агресије на Југославију Американци су закључили да морају користити ефикасније радио апсорбирајуће материјале. Стечено искуство омогућило им је да произведу невидљиве авионе Ф-22 и Ф-35 који теоријски по невидљивости суштински надилазе претходни Ф-117. Међутим, стручњаци са Радио техничког института Минц пронашли су оригинални начин да им се супротставе.

Једноставно и генијално

Неко изузетно генијалан замислио се над сасвим обичним питањем:А шта ми, у ствари, хоћемо? Да хватамо сигналну рефлексију нашег радара или да откријемо сам авион? Ако је у питању ово друго, зашто онда уопште да хватамо рефлексију? Значи, уместо да пресрећемо тешко ухватљиву рефлексију, хајде онда да се сконцентришемо на издвајању онога што сигурно мора да постоји, али због нечег изостаје.

Ова генијална идеја суштински значи да је и најмање видљив авион материјалан, али не пропушта позадинско зрачење. Ако се направи довољно осетљив пријемник за фиксирање позадинског зрачења, а њих има много врста, укључујући и космичку радијацију, онда чак и најневидљивији авион постаје флека која екранизује позадински радио шум. Физички није могуће маскирати флеку, док је прилично реално да се прати њено кретање и на њу наводе ракете.

Наравно да је тренутно само реч о демонстрацији саме технологије. Још увек не постоје спремни радари који функционишу на том принципу. Ако технологија прилично добро функционише на експерименталним уређајима, онда је само питање времена када ће доћи до њене практичне примене.

Од сад то само значи да су најсавршеније стелс технологије изгубиле своју снагу и перспективу.