Током недавно одржаних војних вежби руска војска је први пут употребила нови тешки вишецевни ракетни бацач ТОС-2 Тосочка. За то време утицајни амерички часопис The National Interest по ко зна који пут објављује текст у коме сугерише својим читаоцима да не би било лоше да се на међународном нивоу забрани изузетно ефикасни руски вишецевни ракетни бацач. У наставку ћете сазнати зашто је Тосочка толико преплашила Американце.

Крајем `70-тих година прошлог века америчка армија почиње да трага за оружјем које треба да има разорну снагу тактичког нуклеарног наоружања, али без његових недостатака. Трагање је било дуго и неуспешно. За то време руски инжењери су пронашли решење.

На шасију тенка Т-72, уместо куполе, постављен је лансирни пакет са 30 невођених пројектила чије су бојеве главе биле напуњене веома разорним експлозивом.

Добијен је производ назван тешки вишецевни бацач ракета. С правом се може рећи да ово оружје спада у најпознатије руске оружане брендове и иде раме уз раме са ракетним системом С-400, тенком Т-14 Армата и аутоматом Калашњиков. Истина, његов пут ка успеху није био нимало лак.

Паклено оружје

Искуство ратовања у ХХ веку показује колико је било тешко јуришати и нападати добро утврђена здања, посебно она у планинским или урбаним условима. На тестирању из 1978. године, војсци је био приказан Тешки вишецевни бацач ракета Буратино, који је показао ниску борбену ефикасност. Све се променило када је Буратино добио ненавођену ракету са термобаричним борбеним делом.

То је заиста паклено оружје. Пламен, који достиже температуру од око 800 степени Целзијуса, пржи и пробија све што се налази иза и испод препреке, било да је реч о амбразурама, рововима, траншејама или јазбинама.

Након експлозије смесе, у зони која гори, притисак моментално пада на 160 милиметара живиног стуба, што доводи до ефекта вакума и ударног таласа, усмереног ка центру, који руши све пред собом. Тестирања у Авганистану само су потврдила ефикасност овог решења, а када је Совјетска армија напустила Авганистан, 1989. године, три године касније престао је да постоји и СССР. А армија је тек 1995. године добила тешке вишецевне ракетне бацаче.

Борбено искуство

Ово оружје прави тријумф доживљава у Ираку, када у ту земљу стиже Солнцепјок — дорађена верзија ТОС-1А. То је далекометно и савршено оружје, боље од својих претходника.

Први пут је употребљено у октобру 2014. године код града Џурф Ал Сахар када је направило прави пакао и уништило три стотине терориста који су годину дана одолевали и успешно бранили утврђени рејон. То је била прва победа ирачке армије над терористима после много неуспелих покушаја. Од тог тренутка Солнцепјок постаје основно средство за уништење «вишегодишњих непријатељских утврђења» у Ираку.

Слична се прича поновила и у Сирији. Тамо су тешки вишецевни ракетни бацачи ТОС-1А променили исход битке након што су били употребљени на висоравни Ас Сафа у провинцији Сувејда коју Асадова армија није могла да одбрани од исламиста више од три месеца. Зато се потврдило веровање које каже: «Где је ТОС, тамо је победа».

… Током Другог светског рата за пробијање линија одбране коришћене су специјализоване бригаде тешких тенкова. Данас, у руској армији, ове задатке далеко боље решавају батаљони тешких вишецевних ракетних бацача.

Зато уопште не треба да чуди што амерички војни стручњаци спремају терен да на међународном нивоу забране ову врсту наоружања.