Руски научни брод испловио је из Санкт Петербурга и отишао на антарктичку експедицију. Сва пажња медија усмерена је на Арктик који све више постаје тачка геополитичке борбе, а о Антарктику се говори веома ретко иако око њега страсти нису ништа мање. Задатак нове експедиције није само научни рад, већ наставак даље изградње комплекса за зимовање на станици Исток. Овај савремени објект гради се у веома суровим условима на једној од најхладнијих тачака наше планете, на месту где је забележена најнижа темепратура у историји копнених мерења — минус 89,2 степена по целзијусу. Елементе модулне станице и грађевински материјали довозе се у деловима. А изградња станице је рекордна обзиром да је број руских истраживача на Антарктику свега 240 људи и то само за време сезоне. Станица ће бити завршена тек 2025. године.

Зашто Русија гради ову станицу?

Антарктик чува огроман број тајни и веома вредне научне информације. Недалеко од руске станице Исток налази се највеће језеро на овом континенту које је покривено леденим слојем дебелим 4 километара. Под овим слојем леда крије се огромна количина слатководне воде коју греју подземни геотермални извори. И тамо, по свему судећи, буја живот који је изолован од спољњег света, у крајњој линији бар током протеклих 500 хиљада година. Руски научници од 1999. до 2013. године веома пажљиво праве бушотину на том месту и већ су стигли до саме границе леденог слоја. У извученим узорцима леда пронађене су за, науку непознате бактерије. Бушење леда је прекинуто да се не би оштетио јединствени еко систем испод леда. Међутим, и без тога тамо се одвијају бројне активности — научници трагају за ледом који је стар више од милион и по година и који је сигурно негде скривен испод снежног покрова. Његовим изчавањем могло би се делимично дефинисати да ли је на нашој планети раније било глобалног отопљавања или није. И на тај начин срушити савремени мит о томе. Многе државе и њихови научници буквално трагају за овим ледом, а учешће у овој трци, без савременог зимског комплекса, није могуће.

Ничија земља

Ефикасност овог посла директно зависи од услова у којима поларни стручњаци живе, али и од опреме коју користе. Зато су Руси одлучили да тамо изграде модулну станицу која омогућује комфорне услове за обављање истраживања 10 месеци у години без контакта са остатком света.

Међутим, овде није реч само о науци. Антарктик је последња неистражена ризница вредних ресурса на нашој планети. Њена унутрашњост садржи нафту, гас и племените метале. Истина, тренутни ниво развоја технологије још увек не омогућује да се руде производе. Некада је производња на Аркиту била готово немогућа. Зато су се државе договориле да се тамо забрани производња руде у комерцијалне сврхе. Велике силе су се 1959. године договориле да овај континент користе само у мирнодопске сврхе и за научна истраживања. Формално правно Арктик не припада ни једној држави.

Ипак, Чарслс III који је недавно дошао на бритаснки престо, остварио је тамо јурисдикцију и добио титулу за четрнаест британских прекоморских територија од којих је највећа управо територија Антакртика коју Велика Британија сматра својом. И не само Британија. Званичне претензије на јужни континент имају Француска, Норвешка, Аустралија, Нови Зеланд, Чиле и Аргентина. Незванично, овом списку могу се додати и још неке државе у свету.

Русија такође има право да претендује на овај континент јер га је открила управо рука експедиција под руководством Фадеја Белинсхаузена и Михаила Лазарева 28. јануара 1820. године, а два дана након тога на континент је стигла и британска експедиција под руководством Ирца Едварда Брансфилда који је пожурио да саопшти да је управпо он био први који је открио нову земљу и одмах је прогласио британским поседом.

После тога су и остале државе исказале своје претензије на акрктички део колача, тако да ће тек поменути споразум из 1959. године зауставити ово надметање. Антарктик и дан данас правно не припада никоме, па се свако, чак и пингвини могу прогласити за краља ове земље. Индикативно је да само две суперсиле — СССР и САД — нису исказивале своје територијалне претензије иако се у будућности не може искључити та могућност. Не можемо се отети утиску да се тај моменат приближава иако још није наступио прави тренутак.

И то углавном зато што видимо до чега је доведено послератно светско устројство и како темљени уговори који чине његову основу губе реалну снагу. Уместо њих сада влада право силе. На другом полу Земље, на Арктику, Русија наставља контролу својих исконских територија захваљујући моћи своје морнарице, ледоломцима и новим војним базама. Без обзира на то, неке државе оспоравају Русији право на ову територију.

На Антарктику је забрањено слање војске и изградња војних база. Међутим, нико није забранио да се оне граде око континента. Тамо се налазе базе Аустралије, Новог Зеланда, Фокландских острва и свих оних који су у тесној вези са Великом Британијом.

Новоформирани војни савез AUKUS, створен да одврати и спречи кинески утицај, омогућује да се суштинкси ојача војно присуство око Антарктика, а то значи да нас тек очекују главне битке за његове ресурсе.

Искрено се надамо да смо успели да објаснимо зашто Русија покушава да тамо очува своје позиције.